Obišla sam jedno napušteno mesto i ušla u malo drugačiji svet od onog na koji ste navikli kada sam ja u pitanju. Vodim vas u skriveni biser arhitekture sa kraja XIX veka u centru Beočina, dvorac porodice Špicer.
Do Beočina se može stići na više načina a ja sam izabrala put sa usputnim stajanjem do vidikovca Zmajevac. Krenula sam iz Beograda, ne tako rano, i uputila se ka E-70 autoputu. Nakon isključenja za Rumu naiazim na kružni tok gde biram prvi izlaz i put me je vodio pravo do vidikovca Zmajevac, bez skretanja sa glavnog puta. Naišla sam na tablu za vidikovac, na raskrsnici partizanskog puta i puta Rakovac- Vrdnik i tu sam na malom parkingu ostavila auto. Prvo što sam primetila bila je tabla koja vodi na šumski put ka Ledinačkom jezeru koje ovog puta nisam posetila. Ukoliko budete imali vremena a raspoloženi ste za šetnju preporučujem da se uputite ovom stazicom i posetite ovo prelepo jezero skriveno u srcu Fruške Gore. Na drugoj strani ulice pruža se divan pogled sa vidikovca na Srem, Vrdničku kulu i Vrdnik. Izletište je opremljeno drvenim klupama, stolovima i nadstrešnicama gde smo zasele i uživale u prizoru pred nama. Zmajevac se nalazi na 421 metru nadmorske visine i bez imalo muke se može doći do njega. Posebno je bila interesantna terasica sa koje se pružaju dve sajle za zip line, tako bar izgledaju, nikog nije bilo da mi objasni čemu služi cela skalamerija koja se nalazi na terasici ali sam pretpostavila da je u pitanju zip line. Uglavnom, sa nje je pogled još lepši ka Sremu.
Nastavile smo put ka dvorcu porodice Špicer, bilo nam je potrebno 15tak minuta da dođemo do njega od vidikovca Zmajevac. Kao što sam spomenula, u centru Beočina nalazi se dvorac neverovatne arhitekture sa kraja XIX veka. Dvorac je napušten, ruiniran i oronuo, nije odoleo vremenu i značajno se vide oštećenja na njemu. Na dvorcu nema prozora ni vrata i deluje kao da će svakog momenta doći do urušavanja, fasada je išarana i svi ukrasi su oštećeni. Objekat je proglašen spomenikom kulture 1997. godine ali ga to nije spasilo od daljeg propadanja, na žalost. Ono što me je privuklo da posetim ovaj dvorac jeste legenda vezana za isti i lepota arhitekture tog doba- kombinacija renesanse, baroka, gotike i romantike. Dvorac je sagradio bogati veleposednik nemačkog porekla Ede Špicer 1898. godine. Ispred dvorca nalazi se i Špricer bašta- park koji je krasio ulaz u dvorac, danas takođe oronuo i zapušten. Unutrašnjost dvorca krasi balkon, velike prostorije, mnoštvo soba, vitraži na prozorima od raznobojnog stakla koje je sačuvalo boje. Keramika daje posebnu notu glavnom holu gde sam prvo ušla. Iako me je mnogo privlačio balkon i gornji sprat prvo sam obišla prizemlje. Primetila sam da ima mnogo ulaza u dvorac i da ni jedna prostorija nema prozor. Ceo dvorac krase figure žena, anđela, zmajeva i raskošne boje koje se sada ljušte sa zidova. Najlepši deo dvorca za mene bilo je stepenište koje vodi do drugog sprata, koji krasi vitraž i naravno balkon sa kog se pruža pogled na hol u prizemlju i uvid u skoro ceo gornji sprat. Dominiraju stubovi plave i roze boje što daje posebnu čar ovom delu dvorca kao i prostran balkon (terasa) koji gleda na Špicer baštu i ulaz u dvorac.
Priča kaže da je u ovom dvorcu Ede Špicer živeo sa svojom ženom Klarom, sinom Jonasom i ćerkom Johanom. Špicerova ćerka, kada nije bila u Beču i Pešti, često je boravila u vrtu i bašti, zadržavajući se u malom letnjikovcu. Ona se zaljubila u konjušara i upravo je taj letnjikovac bio njihovo tajno mesto gde su mogli da uživaju u ljubavi. Kada su roditelji saznali za njenu tajnu, zabranili su joj da viđa konjušara, zabranili su joj da ga voli i zbog nesrećne ljubavi Johana se ubila.
Bila sam iznenađena koliko je posetilaca bilo, kako stranih državljana tako i naših. Dvorac svakako nije bilo teško naći a ono što se može videti svakako je nesvakidašnje i vredi posete.
Dalje sam nastavila put ka Novom Sadu gde smo drugarica i ja odlučile da potražimo smeštaj. Imale smo sreće i za vrlo kratko vreme smo preko bookinga našle stan blizu Petrovaradinske tvrđave, keja i centra, sve nam je bilo na 5 min. Ujutru smo otišle u Sremske Karlovce, omiljeno mesto moje drugarice Katarine, i moram priznati da mi je otkrila neka nova mesta u Sremskim Karlovcima gde nisam bila. Jedno od takvih je vidikovac do kog se dolazi uskim putevima i do samog vidikovca vode stepenice. Vidi se ceo grad, pogled doseže do Novog Sada. Zatim smo se uputile do kompleks bazena ,,Horizont’’, gde smo planirale ceo dan da uživamo.
Na pola puta između Beograda i Novog Sada, u mestu Surduk, nalazi se kompleks, na samoj obali Dunava. Bazeni su izgrađeni s posebnom pažnjom da posetiocima pruže najveći stepen komfora i uživanja u kupanju, odmoru, sportu i relaksaciji. Kompleks ima 5 bazena, od toga jedan je za najmlađe posetioce, dva su za sportsku rekreaciju a preostala dva su povezana kratkim kanalom (Panamskim kanalom, kako su ga nazvali). Od većeg bazena komforno se može plivati do manjeg bazena gde se nalazi pravo mesto za odmor i uživanje uz zvuke vodopada, ovo mesto predstavlja čistu egzotiku i rashlađenje u vrelim letnjim danima. Sve informacije o ovom kompleksu možete pogledati ovde.
Nadam se da ćete se odlučiti da posetite neko mesto o kome sam pisala i da će vam tekst biti koristan.
