Istočna Srbija predstavlja nedovoljno istražen deo naše zemlje što svim njenim posetiocima, uključujući i mene, omogućava potpuni ugođaj u boravku u prirodi. Nedavno sam posetila najveći i najdublji kanjon u Istočnoj Srbiji, Lazarev kanjon, dužine 9m, visine između 300 i 500m. Usečen je u krečnjački masiv planine Južni Kučaj i kroz njega protiče istoimena reka. U najužem delu širok je samo 3-4m. Ovo je zaštićeno prirodno dobro prve kategorije koje krase litice, procepi i pećine.
Krenuli smo u 8h iz Beograda, autoputem E-75 u pravcu Niša. Isključili smo se kod Požarevca i nastavili putem ka Boru, tj. ka selu Zlot. Prošli smo Kučevo, Majdanpek, Bor i nakon 3 sata stigli smo isped Lazareve pećine na 5 km od sela Zlot. Pre uspona do vidikovca Dubašnica, išli smo u obilazak Lazareve pećine, najduže, još neistražene do kraja, pećine u Srbiji. Ture traju pola sata i krecu po formiranju grupe, na pola sata. Za pećinu se još ne zna koliko je dugačka, a trenutno je ispitano 13.357m kanala, razlika između najviše i najniže visinske tačke iznosi 105m. Posetioci mogu obići 700m pećine uz vodiča, stazom koja je krivudava i klizava, zato smo bili vrlo oprezni prilikom obilaska. Pećinu odlikuje mnoštvo ukrasa i prelepih dvorana zvučnih imenа: Prestonа, Dvorаnа blokovа, Koncertnа, Dvorаnа slepih miševа itd. Za sada vidljivo bogatstvo pećinskog nаkita prezentuju između ostalog: Stogovi, Fontаnа, Plаst, Bizon, Cаrskа ložа, Dirigent, Orkestаr. Ukoliko dolazite u selo Zlot obavezno posetite ovu pećinu, cena ulaznice je simbolična i nećete izgubiti mnogo vremena u obilasku.
Ulaz u Lazarev kanjon nalazi se ispred Lazareve pećine, gde je zgodno mesto za kampovanje, s obzirom na to da ima izvor sa vodom za piće koje nema nigde duž kanjona. Do izvora se stiže kada pređete viseći most, a zatim skrenete levo i prođete pored napuštenog motela. Lazarev kanjon, kroz koji protiče istoimena reka, bio je, za vreme Turaka, jedno od najznačajnijih skloništa homoljskih hajduka. Ulazak u ovaj kanjon za hajduke je značio spas, jer se Turci nikada nisu usuđivali da ih slede. Legenda kaže da su, posle bitke na Marici 1371. godine, konjanici kneza Lazara došli u ovaj kraj, zadržavši se tu određeno vreme, odakle potiče i ime reke i kanjona. Put ka vidikovcu je u prvom delu ravan sa blagim nagibom, stepenicama i kamenim tunelima a priroda oko nas je bila neverovatna. Došli smo do manjeg vidikovca- Vidikovac 2 i stepenicama se popeli do stena sa kojih se već sad pružao prelep pogled na kanjon. Tu smo se malo odmorili i krenuli dalje. Kako smo hteli da budemo malo alpinisti i avanturisti uputili smo se najpre ka zatvorenoj pećini Vernjikici iznad koje smo hteli da se popnemo nekim strmim putem koji izlazi na još strmije stene. Međutim, kako nas vreme nije poslužilo, tlo je bilo mokro od prethodnog dana, a na vrhu je bilo dosta zmija, rešili smo da se uputimo malo dužim putem, strmim usponom od nekih pola sata. Lazarev kanjon odlikuju prirodne vrednosti kao što su speleološki objekti- više od 70 pećina i jama pri čemu su najznačajnije Lazareva pećina i spomenuta Vernjikica. Kanjon je prilično nepristupačan, i prolazak kroz njega predstavlja pravu avanturu, na mahove prilično izazovnu i napornu. Na više mesta potrebno je pentrati se preko stena ukoliko uslovi dozvoljavaju.
Strmi uspon se završio izlaskom na glavni, neasfaltirani put i nakon 5 min pešačenja došli smo do vidikovca Dubašnica. Za mene je tad vreme stalo, u pravom smislu te reči, ne znam koliko smo se zadržali na vidikovcu ali svaki pogled u daljinu meni je oduzimao dah. Spustila sam se malo iza ograđenog dela kako bih se još više približila liticama i udubila u lepotu. Ovo nemojte nikako da radite ukoliko nemate opremu i niste ranije planinarili. Kanjon je izuzetno strm i ne postoji ni jedan deo u kome ste potpuno bezbedni, osim iza ograde. Sela sam na jednu stenu sa koje su mi noge visile pravo u provaliju i slušala neko vreme odrone koji su padali jako dugo. Imala sam sreću da u toj tišini čujem dva puta odronjavanje stena, sedeći na samom rubu kanjona. Ovo je bio jedan od najstrašnijih momenata do sada koji sam doživela u toku planinarenja i sve to je ostavilo snažan utisak na mene. Svi su otišli samo smo drugarica i ja ostale još par minuta da uživamo u ovom nestvarnom prizoru, ali smo sustigli ostale nakon par minuta.
Savet: u kanjon nikako ne kretati bez odgovarajuće obuće (planinarskih cipela ili patika sa za planinarenje), hrane i vode.
U povratku, ispred Majdanpeka, svratili smo do Belog Izvorca. Beli Izvorac je spomenik prirode koji se nalazi na 14km od Majdanpeka. Njegovu lepotu odlikuju slapovi koji se formiraju duž celog lokaliteta i vodopad visok 16m. Moguće je videti još dva veća vodopada od po 5m a ostala voda se sliva putem slapova. Put kreće od Ribnjaka pored puta koji vodi ka pešačkoj stazi, bilo nam je potrebno 20tak min da dođemo do najvišeg vodopada. Prošli smo 3 slatka mostića, uglavnom ravnim putem, dok nismo došli do strmog uzvišenja koji je vodio do vodopada. Preporučujem obilazak kada ne padaju kiše jer će vam strmi usponi biti lakši s obzirom na to da se nećete klizati i imaćete stabilniji korak. Put ispred vodopada na 20 m je nezgodan, ima dosta kamenja, ne postoji jedan, prohodan put, već sami planirate kako ćete se popeti. Naišli smo na relativno malom prostoru (oko 300 m) vodopad visine 16m. Ispod njega, poniranjem vode kroz bigar, obrazovan je pećinski kanal dug 13 m i širok 4 m, otvoren sa jedne i druge strane. Pretaložavanjem bigra u pećini su obrazovani salivi i stalaktiti od čiste bele sige.
Ovim smo završili našu jednodnevnu avanturu koja je za mene bila nezaboravna i svakako ću ponoviti uspon do kanjona u nekom drugom periodu godine. Najbolje je ići leti, kada je tlo suvo i stabilno za penjanje.
