Grad sa najviše sunčanih dana, prelepih trgova, žutih tramvaja, fado muzike, bogate istorije i kulture, zanosne arhitekture, najzapadnija prestonica kontinentalne Evrope i jedini glavni grad koji izlazi na Atlantski okean, jedinstveni i nezaboravni Lisabon.
Let smo imale iz Budimpešte u večernjim satima (19:20). Iako smo u Lisabon stigle oko 22h i taksijem smo došle do smeštaja gde nas je prijatna domaćica koja je trebala da nas ugosti u hostelu Ladi’s Guesthouse sačekala. Preporučujem ovaj smeštaj jer je ugodan i udoban, korektan, blizu je metro stanice (3min hoda) i blizu je centra.
Savet: platile smo taxi od aerodroma do Alamede- dela grada u kom smo bile smeštene 20e. Metro stanica Aeroporto je direktno išla do naše metro stanice- Alamede. Proverite koja vam je najbliža metro stanica do smeštaja pre nego što krenete u Lisabon i moj savet je da tražite upravo u ovom delu grada smeštaj.
Metro je najbriži način da se putuje ka ostalim delovima grada i ima četiri linije, plava, žuta, zelena i crvena. Sve linije rade od 6:30 do 1h posle ponoći, svaki dan. Osim što je najbrži način prevoza u ovom gradu, metro je najjeftiniji s obzirom da karta košta 1,25e. Karta za metro za ceo dan je 6,15e ali mi smo kupovale po vožnji jer nismo svaki dan koristile metro više od jednog ili 2 pravca eventualno. Alameda je značajna metro stanica jer se tu ukrštaju crvena i zelena linija, prema mom mišljenju najznačajnije metro linije u Lisabonu jer putem njih možete da obiđete značajan deo grada, a i dobro su povezane sa ostalim linijama (do žute jedna stanica, do plave dve metro stanice). Sve u svemu bile smo zadovoljne smeštajem i lokacijom i sutra dan čim smo ustale krenule smo na prvu lokaciju koju smo planirale da obiđemo.
Tog prvog dana, vreme nas nije baš poslužilo, bilo je oblačno i svakog trenutka smo očekivale da padne kiša i zato smo rešile da dan provedemo u okentarijumu. Na 10 kilometara od centra grada nalazi se najveći okeanarium u Evropi. On je smešten u novom delu Lisabona (u blizini aerodroma, crvena linija metroa, smer Aerodrom a stanica na kojoj treba da siđete zove se Oriente). Upravo ovde se nalazi najveći most u Evropi, Vasko Da Gama, i ovaj deo grada zaslužuje celodnevni obilazak jer pored okeanariuma, u krugu od jednog kilometara nalazi se i čuvena lisabonska gondola (Telecabine Lisboa) kao i ogromni tržni centar Vasko Da Gama. Kada smo izašle iz metroa nekako smo se sporazumele sa Portugalcima i uvidele da oni ne pričaju baš najbolje engleski. Uputili su nas u pravcu gde se nalazi okentarijum i zapravo je bio baš blizu stanice na možda 7-10min hoda. Veliki muzej okeanskih vrsta je čekao samo na nas, prilaz i cela površina oko okentarijuma je lepo sređena. Videle smo da postoje dve vrste ulaznica, od 14e i od 17e. Odlučile smo se za 14e jer sa 17e imate i pristup delu u kome se nalaze akvarijumi sa sitnim ribicama za koje nismo bile zainteresovane. Mesto je zaista ogromno. U njemu se nalazi oko 20 vrsta ajkula, raža, sitnih i krupnih okeanskih riba ali smo i videle životinje koje žive i u vodi i na kopnu kao što su pingvini, vidre, zvezde, kornjače. Okentarijum se sastoji iz više nivoa i mi smo obišle apsolutno sve, osim onog dela gde su akvarijumi sa sitnim ribama. Najiše mi se svidelo mesto za chilling u kome su postavili klupice i odakle smo mogle da posmatramo kako plivaju ajkule ka nama, raže i druge ribe veće i manje, iza ogromnog stakla. Ovde smo ostale dobrih pola sata jer je baš mesto za uživanje. Obišle smo ceo okentarijum za 2 i po- 3 sata i zatim smo odlučile da se provozamo lisabonskom gondolom u pravcu mosta Vasko Da Gama. To je zaista jedinstveno iskustvo, posebno što nas je iznenadila kiša dok smo se vozile gondolom. Vožnja je trajala nekih 10tak min i onda smo se uputile pešaka nazad ka okentarijumu jer je i kiša prestala i da malo protegnemo noge.
Kada smo završile obilazak ovog dela grada vratile smo se u centar i ja sam imala želju da nadjemo Pink street, preslatku malu ulicu u Lisabonu. I našle smo je, u samom srcu Lisabona J na žalost, nismo mogle da sednemo i popijemo piće u ružičastoj ulici jer ima mali broj kafića sa svega nekoliko stolova za goste te smo nastavile ka obilasku trgova. Ono što krasi Lisabon jesu upravo ovi autentični trgovi koji su locirani blizu jedni drugih i preporučujem da ih obilazite što više možete. Jedan od najlepših trgova je Rossio koji predstavlja glavni grdski trg Lisabona. Tu se nalazi i glavna železnička stanica Rossio sa koje smo išle do Sintre. Tu smo uzele mapu grada i raspitale se kako da dodjemo do Sintre koju smo planirale da posetimo sledeceg dana. Sve je jednostavnije sa mapom, i nalaženje metro stanica, orijentacija i plan kako da se stigne do sledećeg odredišta. Najpoznatiji trg je svakako Praca do Comercio. Išle smo od centra ka trgu ulicom Rua de Augusto koja mnogo podseća na Knez Mihajlovu u Beogradu, prepunu kafića i restorana nacionalne, ali i internacionalne kuhinje i na kraju ulice, prošle kroz trijumfalnu kapiju i izašle na veličanstveni, prostran, prelep trg sa pogledom reku Težo i Atlanski okean 😀 uzivale smo na bedemima ivice reke, slušajući talase koji su udarali u bedeme i zvuke fada uličnih muzičara i prisustvujući jednom od najlepših zalazaka sunca.
Savet: probajte pasteis de nata u bilo kojoj poslastičarnici na koju naiđete. Najpoznatija je svakako Pasteis de Belem čiji je vlasnik kupio originalni recept za pasteis de nata.
Ono što nikako nismo smele da propustimo i obiđemo dok smo u Portugalu jeste Sintra. Do Sintre, mesta udaljenog 30km od Lisabona, došle smo direktnim vozom iz centra (postoje dve železničke stanice, za Sintru ide voz sa stanice Rossio). Na šalteru železničke stanice kupile smo karticu na kojoj se uplaćuju vožnje železnicom. Ta kartica za vožnju nas je koštala 0,5e po osobi a prevoz do Sintre 2e. Vozile smo se do poslednje stanice, nismo mogle da pogrešimo, svi ljudi su izašli na ovoj stanici. Tu smo se raspitale kako da dodjemo do palata po kojima je mesto Sintra poznato i koje smo htele da posetimo. Saznale da do ,,gore’’ idu lokalni autobusi. Kartu smo platile oko 5e i rečeno nam je da sačuvamo jer podrazumeva prevoz u oba smera.
Savet: nemojte da uzimate električne automobile jer su putevi strmi, saobraćaj je gust, teško je naći parking mesto jer ima mnogo turista i koštaju 35e. Autobusi idu često i vode vas tačno do ulaza dvoraca koje želite da obiđete.
Izašle smo na stanici kod dvorca Palacio de Pena, najlepšeg dvorca u Sintri. Videle smo veliki red za ulaz u dvorac, karta je 12e. Ušle smo u dvorište i krenule da se penjemo uz brdo kroz šume. Ugledale smo visoke ograde, kule i krovove dvorca koji je izgledao kao iz bajke. Dominiraju žuta i crvena boja, nijanse plave… prosto je fantastično. Arhitektura je neverovatna. Obilazile smo dvorišta, balkone, penjale smo se na kule i uživale u svakom delu Palacio de Pene. Ovaj dvorac je primarno bio manastir, međutim usled zemljotresa bio je izuzetno oštećen nakon čega ga kraljevska porodica obnavlja i pretvara u dvorac kakav se danas može videti. Palacio de Pena samo je jedan od dvoraca koji se mogu videti u Sintri. Nena i ja smo se odmah na početku dogovorile koje dvorce želimo da posetimo. Drugi dvorac ka kom smo se uputile nalazi se na par minuta od Sintre, išle smo pešaka kroz šumu, vidno obeleženom stazom. Trebalo nam je nekih 15tak min da dođemo do glavnog ulaza. Castelo dos Mouros je Mavarski dvorac koji su podigli Arapi u 8. veku i podseća na Kineski zid. Nije bio koloričan kao Sintra ali je svakako ostavio na mene utisak shodno činjenici da ja volim tvrđave i da mi stepenice ne predstavljaju problem.. Zidovi su visoki 450m, postoje stepenice kojim smo se penjale do balkona i vrhova kula. Mesto me je dosta podsetilo na Kineski zid. Vratile smo se istom stazom kojom smo i došle, do ulaza u dvorac Sintru gde smo na autobuskom stajalištu sačekale autobus za povratak. Kada smo se spustile do grada napravile smo pauzu u obližnjoj piceriji i nastavile ka Lisabonu vozom.
Nakon dana u Sintri odlučile smo da posetimo Belem, naselje u Zapadnom delu Lisabona koji je udaljen 6,5km. Do Belema smo išle vozom, krenule smo sa stanice Cais do Sodre, karta je oko 2e (nije ista želenička stanica sa koje smo išle ka Sintri). Sišle smo na stanici Belem i krenule pešaka ka spomeniku moreplovcima koji se nalazi u ovom naselju. Spomenik moreplovcima ili kako ga još nazivaju spomenik otkrićima (Padrao dos Descobrimentos) posvećen je Vasku Da Gami i njegovim moreplovcima koje smo videle isklesane na spomeniku, kao znak zahvalnosti otkrićima Novog Sveta. Kako smo došle rano ujutru nije još bilo toliko ljudi. Ulaznica u ovaj objekat je 4e i obuhvata vožnju liftom do vrha gde se pruža pogled na reku Težo, ušće u okean, deo Belema i lisabonski most. Napravile smo par fotografija i krenule ka kuli Belem koja se nalazila na 10min hoda od spomenika moreplovcima. Od spomenika do kule proteže se divno šetalište i pogled na reku Težo. Shodno tome da je već bilo 11 sati, kada smo došli ispred kule Belem, stvorio se red od vise stotina metara za ulazak u kulu i bilo je mnogo turista. Kula je sagrađena 1519. godine i služila je za odbranu starog grada i prilično je dobro očuvana. Ipak mi je spomenik moreplovcima pokupio simpatije. Vratile smo se u grad i obišle još neke od trgova koje nismo stigle ovih dana.
Istražile smo najlepše plaže Lisabona. Nakon 40min vožnje vozom sišle smo na stanicu Cascais, koja je ujedno i poslednja stanica svih vozova koji kreću sa pomenute stanice u LIsabonu. Kaškaiš je turističko mesto na obali Atlanskog okeana i vozovi do ovog mesta kreću sa stance Cais Do Sodre. Cena karte u jednom smeru je 2e. Obišle smo prvo centar Kaškaiša i krenule u pravcu ka Lisabonu, uz okean. Tog dana smo obišle više plaža i na istim se kupale. Savet: odvojite jedan ceo dan za uživanje na plažama, to će vam biti možda najlepši dan.
Voda je jako hladna ali smo mi ohrabrile jedna drugu i obe ušle u okean. Obišle smo, Kaškaiš, Karkavelos, Eštoril… na jednoj plaži su bili toliko veliki talasi da se prosto nije moglo ući u vodu i normalno plivati. Nena se jedno sat vremena borila sa njima, njoj je bilo jako zanimljivo dok sam ja uživala (gorela) na suncu J
Savet: ako odaberete period april i maj ili septembar i oktobar da posetite Lisabon, ponesite kremu za sunčanje, tamo je izuzetno jako sunce čak i u ovom periodu.
Još u Srbiji Nena i ja smo istraživale šta bismo još mogle da obiđemo i posebnu pažnju nam je privukao arhipelag Berlengas. Prethodnog dana smo se raspitale kako da dodjemo do mesta Peniche odakle se kretalo do ovih ostrva. Peniche je malo mesto na zapadnoj obali Portugala. Do njega smo došle autobusom. Putuje se 2 sata od Lisabona i to se kreće sa međugradskog autobuskog stajališta koji se nalazi na plavoj liniji metroa, stanici Jardim Zoologico- zološkog vrta a sama stanica se zove Praca Marechal Humberto Delago. Kada smo izašle iz metroa pitale smo prolaznike gde staje autobus za Peniche. Kao što sam rekla, vozile smo se dva sata i shodno da je Peniche malo mesto brzo se snašle da dodjemo do tačke odakle kreće plovidba do arhipelaga. Kako nismo bile upućene, nismo išle preko agencije, već smo sve same organizovale, shvatile smo da nismo baš adekvatno obučene. Naime, ove grupe ostrva se ide gumenim čamcem, dali su nam neke kabanice, ništa nam nije bilo jasno. Kad smo krenule to je bio pravi rolerkoster, voda je prskala sa svih strana, lomili smo okeanske talase pred nama. Čamac je imao 3 reda sedišta i najviše je prskalo tamo gde sam ja sedela, srednji red poslednje sedište. Vožnja je trajala oko sat vremena najviše i stigle smo do Berlengas-a, konačno. Čim smo stigle uplatile smo obilazak ostrva iz čamca. Celo ostrvo je prava misterija, predstavlja stanište raznih vrsta ptica, stanište je mnogih gmizavaca i drugih životinja. Čista egzotika. Iz čamca se lepo mogla videti stena, prirodno isklesana u obliku slona. U pećinama su neverovatne boje stena i okeana, skoro pa nestvarne, mislim da fotografija svakako to ne može da dočara. Osim pećina i uvala koje smo videle, ovde se nalazi i trvđava iz XVII veka- Fort of Sao Joao Baptista das Berlengas.
Berlengaski arhipelag je grupa ostrva u kome je najveće Berlenga Grande, koje smo mi posetile, a ostala manja ostrva su grupisana u dve grupe, Estelas i Ostrva Farilhoes-Forcados. Mnogo mi je bilo zanimljivo to što ovo ostrvo posećuju samo naučnici i veoma mali broj turista kako su nam objasnili jer je arhipelag proglašen rezervacijskim prostorom za zaštitu domaće faune. Upečatljiva tvrđava koja se tamo nalazi Sao Joao Baptista izgrađena je od ostatka manastirskih ruševina i služila je za odbranu od gusara. Imale smo sasvim dovoljno vremena da obiđemo celo ostrvo nakon obilaska ostrva iz čamca. Odlučile smo malo i da uživamo na plaži pre nego što krenemo nazad ka Peniche-u. Ova avantura nas je baš bila umorila, trebalo se i vratiti kroz one talase u teškim gumenim kabanicama.
Sve nam je manje ostajalo dana za uživanje u Portugalu i nismo želele da gubimo vreme. Sutra dan smo se uputile u još jedno mesto van Lisabona, Obidoš. Na 87km severno od Lisabona nalazi se mesto kao iz bajke. Obidoš je selo od oko 3500 ljudi, specifičnim belim kućama oivičenim žuto plavim linijama, ulicama prepunih cveća i slikovitim trgovima. Ovo slatko selo smo obišle za 2 sata i nakon toga smo sačekale autobus do Lisabona nakon čega smo i dalje obilazile trgove koje nismo stigle svih ovih dana.
Poslednji dan u Lisabonu bio nam je neočekivano zanimljiv. Ustale smo rano, napustile smeštaj, ali smo kofere ostavile u hostelu u dogovoru sa domaćicom. Otišle smo da doručkujemo i krenule u šetnju. Sele smo u obližnji park i planirale dalje rute tog dana. U jednom momentu nam se obratio neki par iz Srbije jer su čuli da govorimo istim jezikom. Oni su bili na krstarenju i pristali su u Lisabon na jedan dan, uzeli su Yellow card kako bi mogli da obiđu ceo grad, imaju ulaznice za značajne objekte, mogli da se voze tramvajima, yellow busevima. Karta koju su nam dali podrazumevala je bus tour u modernom Lisabonu (tamo gde smo bile prvog dana, gde se nalazi okentarijum), Belem tour, ulaznicu u Santa Justa lift, ulaznicu u bilo koji tramvaj. Ova karta se može koristiti 48 sati za sve lokacije koje sam navela, više puta. Prihvatile smo karte koje su nam ponudili i tako smo se uputile prvo u obilazak modernog dela Lisabona turističkim autobusom. Pored svake značajne zgrade ili spomenika kada prodjete na slušalicama objašnjavaju taj lokalitet, objekat, spomenik, na jeziku koji smo prethodno odabrale. Vožnja je trajala sat vremena i svašta smo nešto lepo videle, prošle pored Vasko Da Gama mosta, najviše zgrade u Lisabonu. Skoro sve nam je već bilo poznato. Nakon toga smo odlučile da se popnemo na lift Santa Justa, do samog vrha. Čekale smo malo duže da udjemo u lift, ali se isplatilo. Videle smo divnu panoramu Lisabona, tražile trgove i zgrade koje smo posetile. Nismo tu završile. Htele smo još jednom da se provozamo čuvenim žutim tramvajem 28- to je posebno iskustvo koje ne treba da propustite. Pun vagon turista koji uglavnom ne znaju rutu ovog tramvaja i voze se samo da bi uživali u ambijentu.
Krenule smo nazad ka hostelu da pokupimo stvari i da se uputimo ka aerodromu, crvenom metro linijom, od Alamede tačno 9 stanica. Mi smo imale let sa drugog terminala i na aerodromu imate autobuse koji bez naknade prevoze ljude sa terminala 1 do terminala 2. Metro stanica Aeroporto nalazi se kod terminala 1.
Prepune utisaka, krenule smo ka Budimpešti odakle smo dalje kombijem došle do Srbije. Lisabon je jedan od najlepših gradova koji sam posetila do ovog trenutka. Smatram da je period u kom smo mi bile savršen, nije pretoplo, mogle smo se šetati, obišle smo sve što smo htele da nas u tome nije sprečavala vrućina, a opet je moguće i malo plivati i uživati na plaži. Jedva čekam da se vratim u ovaj grad.
